izgubitijuliju

   Došla sam u neke godine kada mi je granica tolerancije ljudskog bezobrazluka i zahtevnosti u cipelama, koje su uvek spremne za odlazak. Pa tako posle godina provedenih kod prezahtevnih poslodavaca odlučih da obujem spremljene cipele i nestanem. "Tuga" zbog mog odlaska je trajala kao letnji pljusak. Evo me godinu dana posle toga, nisam se ni osvrnula za nekim oglasom, pojedini su me zvali da odmah počnem da radim ali ne obazirem se. 

  Šta se dogodilo u mojoj glavi? Prezasićenje. Sagledala sam da mi se život sveo na jedan slobodan dan nedeljno, bez praznika i vikenda, i 2 nedelje letnjeg odmora, na koji krećem direktno iz firme (rećiću vam da sam na jedno letovanje i kupaći zaboravila). Znači sagledah da me povlače kao lutku iz pozorišta, gore dole levo desno. Psihički prisutna 24/7 a fizički 8x6... Nema ni smisla ni novca koji mi to može platiti. 

  Sada čitam, pišem, šetam, za put spremim sve stvari,  posmatram ljude koji se još nisu tako osvestili, možda će ih nešto udariti, kao i mene, pa će se otrezniti, a možda nikada neće shvatiti da imamo samo jedan život, nema brisanja pa ponovo... nema hvala, samo daj... 

Ponekada, rekla bih, treba da zastanemo i potražimo smisao, prekinemo lutkarsku predstavu i zavirimo u svoju dušu.

Insta @izgubitijuliju  

  Slusam pre neki dan jedno zensko bice kako prosipa hvalospeve o svom novom partneru, sve je kako ona kaze,hoce,pomisli...samo je nervira kako covek zeva... Razmisljam dal da skocim i kazem da ide kod psihijatra, ostari sama i zeva do mile volje? Ništa joj nisam rekla, ostala sam nema na ovu budalaštinu. Samo sam u svojoj glavi potvrdila da postoje ljudi koji se kasno prestroje, prikoce ili ogreznu (kao kada nalivate turšiju da se ukiseli) u svom sebičluku, ukisele se u samoljublju najlepši, najpametniji.. Mislila sam da oni ne postoje, da ljudi kada ostanu sami nije im se sreća osmehnula. Ali ne, nisu je videli od podignutog nosa. Nikada neće naučiti šta je zajednički život: kompromis, dogovor, tolerancija. Ako je zajednički život baziran samo na telesnim zadovoljstvima, a kada njih zadovoljimo zagledamo to biće kao izumrlog reptila, onda tu ništa ne štima.

  Spustite noseve dragi ljudi. Ljudi zevaju, spavaju, vuku papuče, ponašaju se kako su navikli a vi ako ste voljni prihvatite ih ne trazite iglu u plastu sena. Vaše poimanje ljubavi postoji samo u Diznilendu, a ovaj život koji živimo možda nekad zaliči na Diznilend, ali nije. Probudite se.

Insta @izgubitijuliju